ZAPISNIK
sastavljen dana 3. marta 1952. kod okružnog suda u Zagrebu povodom saslušanja svjedoka Nikolić Josipa – Joke u krivičnom predmetu protiv Artuković dr. Andrije zbog krivičnih djela iz čl. 124., 215. i 128. Krivičnog zakona.
Prisutni:
1/ Premuž Stjepan, sudac Okružnog suda u Zagrebu
2/ Jovanović Željko, isljednik
3/ Klika Greta, zapisničar
Svjedok Nikolić Josip – Joka, sin Ivana, rodjen 15. [?]V. 1915. u Predavcu, sada sa boravištem u Sisku.

Nakon što je utvrdjena istovjetnost svjedoka Nikolić Josipa – Joka, te nakon što je u smislu čl. 168. Zakona o krivičnom postupku opomenut na dužnost kazivanja istine, upoznat sa predmetom svjedočenja iskazuje:
Ja sam porijeklom ciganin. Od svog rodjenja pa sve do mjeseca aprila ili maja 1942. ja sam sa svojom obitelji stalno boravio u selu Predavec, kotar Čazma, gdje sam se bavio sviranjem, a moji roditelji i braća su se bavili nadničarenjem kod bogatih seljaka, odnosno preprodajom konja.
Negdje u mjesecu aprilu ili maju 1942 godine, a to je bilo 14 dana nakon katoličkog uskrsa, došli su u kuće, gdje smo stanovali ja i moji roditelji, žandarmerijski organi t.zv. Nezavisne Države Hrvatske u pratnji nekoliko ustaša, te su nam zapovjedili da odmah krenemo s njima, jer da je od viših vlasti došlo naredjenje, da se svi cigani presele nekuda u Bosnu ili na lonjsko polje, gdje će dobiti zemlju za obradjivanje sa kućama i gospodarskim zgradama. Dozvolili su nam, da sobom uzmemo samo najnužnije predmete kao posteljinu i odijelo, a nakon toga smo svi bez razlike od najstarijeg čovjeka pa do najmlađeg djeteta prepraćeni u Ivanić – Kloštar gdje je bilo sjedište općinske uprave. U ovoj grupi su se pored mene nalazili moja žena Lola, stara 18 godina sa djetetom Višnjom, starom [?]8 mjeseci, zatim moj otac Nikolić Ivan star 56 godina, majka Jana stara 54 godina, brat Stevo star 34 godine, njegova žena Dragica stara 29 godina i njegovo četvero djece, od kojih je Milan imao 5 godina, Jana 4 godine, Zlatko 3 godine i jedno muško dijete kojemu se sada ne mogu sjetiti imena staro godinu dana, te brat Milan star 31 godinu, njegova žena Roza, stara 30 godina i njihovo dvoje djece od kojih je Dorica imala 4 godina, a Ankica dvije godine.
Kad smo došli u Ivanić – Kloštar tamo smo našli skupinu cigana iz sela Lipovec i Šćapovec, koji su takodjer bili dotjerani po žandarima i ustašama. U toj grupi nalazili su se i moji rodjaci, Nikolić Milan i Tomi iz sela Lipovec sa svojim obiteljima. Ubrzo iza toga mi smo pod oružanom pratnjom žandara i ustaša prepraćeni u Ivanić-grad, gdje se nalazi željeznička stanica. Tu su na stanici već bili sakupljeni cigani iz sela Šarampova, pa nas je tako bilo ukupno oko 30 obitelji. Odmah smo bili sa našim stvarima strpani u 3 ili 4 marvinska vagona čija su vrata zatim zatvorena, pa smo poslije nekoliko sati krenuli u pravcu istoka. Istog dana oko zalaska sunca zaustavili smo se na željezničkoj stanici Jasenovac, gdje su vagoni otvoreni i nama je naređeno, da siđemo. Tu nas je dočekala grupa naoružanih ustaša, koji su nas doveli u koncentracijski logor i tu smo pod nekim šupama morali izručiti sve svoje predmete od vrijednosti, kao novac, nakit, i sl. Tom prilikom bilo nam je zaprijećeno da će nastradati svaki onaj, koji bi slučajno zatajio neki predmet od vrijednosti. Nakon toga odveli su nas sa našom prtljagom u kojoj se uglavnom nalazila posteljina i nešto hrane, u jedan otvoren prostor ograđen bodljikavom žicom. Budući da je u medjuvremenu već bila pala noć, to ja nisam mogao ocijeniti koliko se ljudi nalazi na tom prostoru, ali sam imao utisak da se tu nalaze mase ljudi, a kako sam razabrao, to su sve bili cigani. Tu je bilo pored muškaraca još i žena i djece svih dobi i starosti. Ja sam se sa grupom s kojom sam dotjeran u Jasenovac smjestio uz jednu stranu tog žicom ograđenog prostora i vidio sam, da se je s druge strane žice takodjer nalazio žicom ogradjeni prostor u kojem su bili smješteni cigani.
Nakon svega toga je sam počeo slutiti, da smo prevareni, te da nas ne će nikuda kolonizirati, nego da ćemo ovdje nastradati. Ove moje zle slutnje još je više pojačala jedna meni poznata ciganka iz Novosel – Križa koju sam zatekao u ograđenom prostoru i koja mi je šapatom pričala, jer se glasno govoriti nije smjelo, da se ona u tom logoru nalazi već nekoliko dana i da ustaše svake noći odvode u nepoznatom pravcu veće grupe cigana muškaraca, pa da se iza toga čuje pucnjava, a ti odvedeni cigani da se više ne vraćaju.
Na tom otvorenom prostoru mi smo se smjestili kako je tko znao, netko je rasprostro na zemlju svoju posteljinu, a neki koji je nisu imali legli su na golu zemlju. Svi samo šapatom razgovarali o svojem položaju i svi smo bili puni sumnja. Glasno se govoriti nije smjelo, jer su između skupina ljudi obilazili logorski čuvari porijeklom cigani i štapovima tukli svakoga koga su uhvatili da razgovara.
Oko 22 sata iste večeri u naš ograđen prostor ušli su neki naoružani ljudi i doveli veću grupu muškaraca, žena i djece. Iako sam slušao nisam čuo nikakovu pucnjavu o kojoj mi je govorila spomenuta ciganka. Otprilike jedan i pol do dva sata kasnije ponovno su u naš ograđeni prostor došli ustaše i odvojili grupu oko 200 ljudi, medju kojima ja bilo, po mojoj ocjeni, oko 100 muškaraca, a ostalo su bile žena i djeca. Sobom smo uzeli svoje zavežljaje sa prtljagom. Svim muškarcima bile su žicom vezane ruke sa prednje strane. Nakon što smo dopraćeni do obale Save, prebačeni smo skelom koju je vukao motorni čamac, na južnu obalu Save. Pratilo nas je 7 – 8 ustaša od kojih su dvojica, koliko sam mogao primijetiti, imali mitraljeze. Još tokom prevoženja preko Save moj brat Milan izrazio je sumnju, da će nas pogubiti i rekao da će pokušati bježati. Njegova žena koja se s nama nalazila u onom mraku razvezala mu je žicu na rukama.
Kad smo se iskrcali na drugoj obali Save odvedeni smo otprilike 30 do 40 metara od obale do nekih kuća na kojima su bila vrata i prozori porušeni i u njima nije očito nitko stanovao. Tu su nam naši pratioci naredili neka sjednemo i neka spustimo glave prema zemlji, te da nitko ne smije gledati što se oko njega događa. Ja sam primijetio, da je zemlja na kojoj smo se nalazili nekako čudnovato rahla i mekana, kao da je nedavno prekapana, odnosno kao da je ispod nje nešto nedavno zakopano, pa sam na to šaptom upozorio svog rodjaka Nikolić Branka, koji je kraj mene sjedio. Otprilike nakon 10 minuta čuo sam da je jedan od naši naoružanih pratilaca rekao da treba za nas pronaći neku kuću u kojoj ćemo prenoćiti. Ubrzo iza toga odnekuda iz mraka je naišla jedna kolona ustaša koji su svi u rukama držali puške sa nataknutim noževima. Neko je od njih viknuo neka se svi muškarci dignu i postroje u kolonu po dvojica u redu. Naše žene i djeca počeli su tada plakati i mi smo se na brzinu s njima opraštali. Bilo nam je rečeno neka svoje zavežljaje ostavimo na mjestu gdje smo sjedili.
Nakon što smo se postrojili u kolonu bili smo razdvojeni u manje grupe od po 3 ljudi, koje su medjusobno bili udaljeni 1 0 – 15 metara, a svaku grupu su čuvala 2 – 3 ustaša. Tako formirani mi smo bili krenuli nizvodno uz obalu Save, i otprilike nakon 200 metara stali, a nakon toga je prva grupa na čelu kolone odvedena dalje naprijed u mrak. Poslije nekoliko minuta odvedena je druga grupa i tako redom u razmacima od po nekoliko minuta, a kroz to vrijeme smo se polagano pomicali prema čelu kolone. Ja sam se nalazio pri kraju kolone i iza mene je moglo biti najviše 10 ljudi. Ja sam zapitao jednog ustašu, koji nas je čuvao, a on se zvao Lovreković Ivan, i ja sam ga ranije poznavao, jer je bio porijeklom iz Novoselca, kuda nas vode, a on je dogovorio, da će nekuda prebaciti čamcem, pa budući da je čamac malen da su nas [nečitko] razdvojiti na manje grupe.
Kad se moja grupa pomaknula već sasvim naprijed, ja sam začuo neke mukle udarce, koji su povremeno dali razabrati iz mraka ispred nas. U mojoj grupi se je u to vrijeme bio nalazio i moj brat Milan, koji mi je šapnuo neka bježimo, jer da to ubijaju cigane. Kad je medjutim krenula grupa ispred nas, mojeg brata su pripojili toj grupi. Ja sam čuo kako je iz te grupe u času kad je ona krenula, netko istrčao i počeo bježati, nakon čega je pao jedan puščani hitac i začuo sam jaukanje u kojem sam prepoznao glas svog brata Milana. Od silnog uzbudjenja zbog ovog događaja ja sam dobio omaglicu i pao na zemlju, našta je pristupio jedan ustaša i stavio mi nož od puške na vrat zapovjedivši mi da ustanem. Kad sam ustao našoj grupi od 5 ljudi naređeno je, da krenu naprijed u pravcu odakle smo u mraku čuli spomenute mukle udarce. Otprilike nakon 50 metara udaljenosti nalazio se je jedan oficir sa dva ustaša. Vidljivost je bila osrednja, a na tom mjestu nije se nalazilo nikakovo osvjetljenje. Taj oficir nam je pristupio i pogledao nas, pa budući da sam a imao dobro i uščuvano odijelo, a ostali cigani iz moje grupe dronjke, to je naredio, da mi se odvežu ruke i zapovjedio mi, da svučem svoje odijelo i stavim ga na jednu hrpu odijela, koja su se nalazila na zemlji, i koja su očito potjecala od cigana koji su bili ispred nas na to mjesto dovedeni. Nisam mogao u onom mraku vidjeti što se nalazi dalje ispred nas, niti sam čuo što se tamo događa, ali mi je bilo očito, da ću nakon skidanja odijela biti ubijen. Ovo su razabrali i cigani iz moje grupe , pa su za vrijeme dok sam se ja svlačio razbjegli, i to najprije dvojica, a poslije nekoliko sekundi i ostala dvojica. Oni su potrčali u mrak u pravcu protivnom od obale, medjutim naletili su na neku zasjedu, odakle je na njih otvorena vrata. Istodobno su za njima potrčali i počeli pucati ustaše koji su se s nama nalazili, tako da je ostao samo jedan ustaša kraj mene. Koristeći se takvom situacijom ja sam takodjer potrčao, no u pravcu prema rijeci, da ne bi naletio na zasjedu. Onaj ustaša opalio je za mnom nekoliko metaka, medjutim nije me pogodio, i ja sam skočio u vodu, te sam se zaustavio nekoliko metara od obale, na mjestu gdje mi voda dopirala do grla. Obala i to mjesto bilo je obrađeno sitnim drvećem. Čuo sam kako je onaj oficir ispitivao ustaše da li su svi bjegunci iz moje grupe pobijeni, pa su ustaše izjavili da su četvorica ubijena, a da je jedan natjeran u Savu. Nakon toga počeli su me tražiti po onom gustišu i osvjetljavati teren ručnim baterijskim sijalicama, pa sam po njihovom pričanju zaključio, da su me primijetili, jer se je šiblja na mjestu gdje sam se nalazio ljuljala. Ja sam se odmah pustio niz vodu plivajući prema sredini rijeke, a oni su sa uzvisine obale, koja je bila oko 15 metara udaljena od rijeke, opalili zamnom nekoliko metaka, medjutim kako je bila noć sa prosječnom vidljivošću, pucali su očito nasumice, tako da me je samo jedan metak okrznuo po nadlaktici lijeve ruke. Čuo sam da je netko od njih viknuo, da sam pogodjen pa su prestali sa pucanjem.
Budući da nisam dobar plivač, nisam mogao dugo izdržati u vodi, a pogotovo nisam mogao preplivati Savu, pa sam se stoga vratio prema istoj obali, i izašao nizvodno od mjesta gdje sam skočio u vodu. Krenuo sam prema unutrašnjosti, medjutim, ubrzo sam naletio na neku zasjedu, koja je iz daljine opalila na mene dva metka, koja me nisu pogodili, medjutim, ja sam se nekako probio i otprilike 200 metara od obale sakrio u nekom granju, neusudjući se ići dalje, da ne bi naletio na zasjedu. Povremeno sam čuo glasove ustaša, a takodjer sa udaljenosti od svojih 200 metara, u nekoliko navrata vrisak žene i djece, a takodjer i pljuskanje vode, kao da su neki teški predmeti bacani u vodu. To su ustaše očito likvidirali žene i djecu, koja su ostala iza nas kod onih kuća na obali Save i poslije toga ih bacali u vodu.
Na tom mjestu ostao sam sve dok nije počelo svitati, a već i prije toga nisam više čuo nikakovih glasova, pa sam krenuo sa mjesta gdje sam bio pokriven i lutao neko vrijeme po okolišu. Kad sam se istog dana vraćao na obalu Save na jednom mjestu naišao sam na 4 svježe zatrpane jame dugačke 30, a široke 2 i pol metra. Pretpostavljam da su u tim jamama bili pobijeni cigani. Na obali Save primijetio sam jednu lješinu, koja je bila u vodi, a takodjer i perje od posteljine, koja je očito potjecalo od ljudi koji su na tom mjestu bili pobijeni. Nakon nekoliko dana uspio sam se prebaciti preko Save i dobivši najnužnije odijelo došao sam pješice kući u Predavec, gdje sam se sakrivao izvjesno vrijeme, a nakon toga otišao u partizane.
Za vrijeme svog boravka u partizanima sreo sam Goman Janka, ciganina iz Novoselca, koji je takodjer uspio pobjeći iz Jasenovca. On mi je pričao, da je vidio kako su pogubljivani cigani u tom logoru. Prema njegovom pričanju na južnoj obali Save bile su iskopane rupe dugačke 20 – 30 metara, a duboke oko 2 i po l metra, i u tim jamama su ustaše obučeni samo u čizme i gaće ubijali cigane sjekirama i maljevima. U tim jamama imali su čitave demižone rakije koje su stalo pili za vrijeme svog krvavog posla. Taj Goman, koji je poginuo u partizanima 1943. bio je već doveden do te jame i tu je zajedno sa jednom grupom cigana počeo bježati i nekako se uspio spasiti.
Od moje mnogobrojne obitelji koja ja bila odvedena samnom u koncentracijski logor Jasenovac, nije se nikada nitko povratio kući, niti bilo od kuda javio, pa pretpostavljam, da su svi oni pobijeni u tom logoru one noći kada sam se ja uspio spasiti.
Toliko mi je poznato o tom predmetu.

Nakon ovog iskaza svjedok je na svoju izjavu propisno zaklet u smislu čl. 227. Zakona o krivičnom postupku.
Dovršeno.
Sudac [nečitko]
Isljednik [nečitko]
Zapisničar [nečitko]
Svjedok [nečitko]
[čitak potpis Nikolić Joka]

PROTOKOLL
vom 3. März 1952 vor dem Amtsgericht in Zagreb betreffs der Befragung des Zeugen Nikolić Josip – Joka im Strafverfahren gegen Artuković Dr Andrija für Verbrechen nach Art. 124, 215 und 128 des Strafgesetzbuches. […]
Ich bin Rom durch Abstammung. Von meiner Geburt bis zum Monat April oder Mai 1942 lebte ich mit meiner Familie dauerhaft in der Ortschaft Predavec im Bezirk Čazma. Ich arbeitete dort als Musiker. Meine Eltern und meine Brüder arbeiteten als Tagelöhner für reiche Bauern und als Pferdehändler.
Eines Tages im Monat April oder Mai des Jahres 1942, 14 Tage waren seit dem katholischen Osterfest vergangen, drangen Angehörige der Gendarmerie des sogenannten Unabhängigen Staates Kroatien in Begleitung einiger Ustascha in das Haus ein, in dem ich mit meinen Eltern lebte. Sie befahlen uns, sofort mit ihnen zu kommen, da sie von höherer Stelle den Befehl erhalten hätten, alle Roma irgendwo nach Bosnien oder Lonjsko Polje umzusiedeln, wo sie Land zur Verfügung gestellt bekämen, um es zu bewirtschaften, ebenso Häuser und Wirtschaftsgebäude. Wir durften nur das Allernotwendigste mitnehmen, Bettlaken etwa und Kleidung. Dann wurden wir alle – vom ältesten Mann bis zum jüngsten Kind – nach Ivanić – Kloštar gebracht, wo sich der Sitz der Gemeindeverwaltung befand. Außer mir bestand die Gruppe aus meiner 18-jährigen Frau Lola und unserem Kind Višnja im Alter von 8 Monaten [?], meinem Vater Nikolić Ivan im Alter von 56 Jahren, meiner Mutter Jana, 54, meinem Bruder Stevo, 34, seiner Frau Dragica, 29, sowie deren vier Kinder – Milan, 5, Jana, 4, Zlatko, 3, und ein männliches Kind, an dessen Name ich mich gerade nicht erinnern kann, im Alter von einem Jahr –, dazu mein Bruder Milan, 31, und seine Frau Roza, 30, sowie deren zwei Kinder – Dorica, 4, und Ankica, 2.
Nach der Ankunft in Ivanić – Kloštar trafen wir auf eine Gruppe Roma aus den Ortschaften Lipovec und Šćapovec, die ebenfalls von der Gendarmerie und den Ustascha hierher gebracht worden waren. […] Schon bald danach wurden wir, eskortiert von der bewaffneten Gendarmarie und den Ustascha, nach Ivanić-Grad verlegt, wo sich die Eisenbahnstation befindet. Die Roma aus dem Ort Šarampovo waren bereits dort zusammengetrieben worden, sodass wir gemeinsam etwa 30 Familien zählten. Mit unserem Gepäck wurden wir sogleich in drei oder vier Viehwaggons zusammengepfercht. Die Türen wurden geschlossen und nach ein paar Stunden begann die Fahrt Richtung Osten. Am selben Tag, um Sonnenuntergang herum, hielten wir an der Bahnstation von Jasenovac. Die Waggontüren wurden geöffnet und uns wurde befohlen, auszusteigen. Wir wurden von einer Gruppe bewaffneter Ustascha empfangen, die uns ins Konzentrationslager brachte. Dort wurden wir in Verschlägen dazu gezwungen, all unsere Wertsachen abzugeben, Geld zum Beispiel, Schmuck etc. Sie drohten uns damit, das jeder, der beim Verstecken von Wertsachen erwischt würde, leiden werde. Danach brachten sie uns mit unserem Gepäck, in dem sich meist Bettlaken und etwas zu Essen befand, auf einen Platz unter freiem Himmel, der mit Stacheldraht eingezäunt war. […]
Allmählich begann ich zu vermuten, dass wir in eine Falle gelockt worden waren. Wir sollten nicht irgendwo angesiedelt werden. Wir waren zum Sterben hierher gebracht worden.